Starost nekada zna biti jako teška, što zbog usamljenosti ali i zbog raznih zdravstvenih tegoba koje se pojavljuju u kasnijim godinama. Ukoliko je lice nepokretno ili jednostavno nema ko o njemu da brine, a ne može ili ne želi da bude samo, rešenje je smeštaj koji nude domovi za stare. Međutim, da bi se jedna ustanova bavila ovim poslovima, odnosno smeštajem i negom bolesnih lica u poznijim godinama, ona mora da ispunjava mnoge zakonske propise.
Zato je odgovor na pitanje šta domovi za stare treba da poseduju da bi ova lica imala odgovarajuće uslove za život i negu od strane zaposlenih dosta složen. Mnogi elementi su zakonom propisani kao obavezni, dok postoje i određeni elementi koji nisu propisani u zakonu, već su dati u formi preporuka kako bi se usluga u ovim ustanovama podigla na najviši mogući nivo. Te preporuke omogućavaju da korisnici imaju bolji kvalitet života sve dok provode vreme u ustanovi.
Licenca i stručno osoblje
Prvi korak koji neka ustanova ovog tipa treba da ispuni jeste da dobije licencu za rad. Tu dozvolu izdaje Ministarstvo za rad, i to nakon stroge kontrole i raznih vrsta provera. Ova licenca traje 6 godina, a nakon toga se obavlja nova kontrola kako bi ustanova obnovila licencu za rad. Domovi za stare imaju osoblje koje čine lekari, medicinske sestre, medicinski tehničari, negovateljice i gerijatrijske sestre.
Osoblje mora biti stručno, jer je korisnicima potrebno davati određenu terapiju, meriti pritisak ili šećer. Lekari su obično iz domena opšte prakse, ali i specijalisti koji mogu biti zaposleni za stalno ili se pozivati po potrebi. Ustanova može imati i socijalnog radnika, kao i fizioterapeuta.
Kvadratura unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora
Zakonom je propisana kvadratura koju domovi za stare moraju imati, jer se samo tako obezbeđuje njihovo kvalitetno funkcionisanje. Moraju postojati spavaće sobe, kuhinja, kupatila, dnevni boravak i trpezarija. Poželjno je da postoji i lekarska ordinacija. Svaka od ovih prostorija mora biti prostrana i komforna, kako bi se korisnici kretali nesmetano.
Dvorište takođe treba da bude prostrano, da poseduje klupe i da ima dovoljno prostora kako bi se korisnici šetali. Spavaće sobe su jednokrevetne ili višekrevetne, i moraju biti dovoljno svetle i velike. U nekim ustanova postoje i apartmani, u kojima je kvalitet usluge bolji, ali oni više koštaju.
Bezbednost i ishrana korisnika
Mnogi korisnici se otežano kreću, pa koriste razna pomagala, u vidu štapa, invalidskih kolica i hodalice. Njihova bezbednost mora biti na najvišem mogućem nivou, kao i bezbednost svih korisnika ustanove. Moraju postojati prilazne rampe, a poželjno je da ustanova ima lift. Kada je u pitanju ishrana korisnika, ona mora biti kvalitetna i veoma raznovrsna. Ukoliko lice boluje od dijabetesa, ili povišenog krvnog pritiska, hrana se mora pripremati u skladu sa tim zdravstvenim stanjima.
O ishrani korisnika treba da brine nutricionista, koji i sastavlja plan obroka korisnicima. Kuhinja mora raditi prema propisanim standardima, a o pripremi obroka staraju se profesionalni kuvari. Ishrana treba da obezbedi dovoljan unos minerala i vitamina koji su neophodni korisnicima za održavanje dobrog zdravstvenog stanja.